Човеку који није херпетолог, или барем активиста Орке, змија је вероватно последње створење које жели да сретне док шета поред реке. Београдски шетач за тај страх нема разлога јер је све што гмиже дуж овдашњих обала мање опасно од чиваве, али ако херпетофобичног Београђанина ни тај податак не омекша, требало би да прошета новобеоградском обалом Саве, од краја Савског кеја у Блоку 45 до Остружничког моста. Сасвим је могуће, наиме, да ће једине змије које ће тамо видети бити пресоване као у хербаријуму. Змије су издржљива бића, трају већ неких стотињак милиона година, али никаква еволуција није могла да их спреми за сусрет са точковима „мерцедеса“.
Откуд „мерцедес“ међу змијама? Па неће ваљда газда до своје двоспратне викендице ићи тротинетом?.. Али откуд двоспратна викендица у природном станишту змија? Није ваљда дивља градња? Да ли је папа католик?…
ПУТ
До некадашње дивљине, а данашњег дивљег насеља, стиже се преко насипа за одбрану од поплава. Сава, река као река, воли да поплављује, па тај бедем, помало необично за Београд, стоји баш тамо где му је место. На бедему је, пак, место, проценили су давно стручњаци, само пешацима и бициклистима. Данас се двоногаши и двоточкаши на насипу повремено осећају као на магистрали.
„Недавно смо писали Секретаријату за саобраћај, и тражили састанак како бисмо решили проблем коришћења тог пута. Он би требало да служи само пешацима, бициклима и интервентним возилима, а сада се бедем већ осипа због тежине возила која пролазе“, сумира Ведрана Тодоровић, помоћница председника општине Нови Београд.
Ако шетач пређе насип успешније од локалних белоушки, и спусти се до остатака „царства нетакнуте природе у непосредној близини солитера“, како га је својевремено описала Политика, на обали се враћа право у време поносне градње Новог Београда. Гради се Нови Нови Београд. На сваких минут-два шетње набаса се на неки свеж грађевински тим. Не мањкају ни багери, који су такође морали да прођу поменутим насипом. Пред довршеним викендицама, пак, недељом је идилично.
Један газда цепа дрва, други грабуља лишће, трећи га пали; усред шуме, нема везе, ко га види… У „обалском дворишту“ једног од лепших објеката, двоспратнице са цветном терасом и климом, отац распаљује роштиљ за породицу. Викендашки угођај. Такав да је лако заборавити да ништа од поменутог, од роштиља до двоспратнице, не би смело да буде ту.
„Цео тај потез обале узурпиран је бесправно грађеним објектима. Они су на јавним површинама на којима се налазе рени бунари, где је водоизвориште, одакле се црпе подземне воде. Ту је забрањена било каква трајна градња, и могу се дизати само привремени објекти“, каже Ведрана Тодоровић.
ЈАЧИ
Разуме се да „станари“ Новог Новог Београда сваког непознатог посетиоца посматрају као инспектора док се не докаже другачије, па не разговарају радо јер знају да новинари имају непријатна питања о томе зашто су градили у речном кориту, како су дошли до струје и питке воде, и како човек да се прошета поред реке када на сваком кораку упада у нечије „двориште“. Понеко помене таксу коју је платио „Градском зеленилу“ за заузимање зелене површине, и то је све. Но, ћутња Новом Новом Београду не смета да се развија, још му само црква фали да би се могао звати правим насељем, а у понечему је напредовао и даље. Већ, рецимо, има елитне делове.
Као у каквом великом америчком граду, мада има и мешовитих „четврти“, што је градња ближа Остружничком мосту – дакле, што је даље од центра – то је луксузнија. Ниже класе градитеља повремено проналазе генијална решења. Како другачије до генијалном назвати идеју да се камп-приколица подигне на дрвене ногаре, томе дода још нешто дрвета и лимених плоча, и тако добије сојеница? Баш приколица-сојеница илуструје колико дуго Нови Нови Београд буја. Облепљена је избледелим странама Блица, Спортског журнала, Вечерњих новости, а Блицово издање је од 10. јуна 2002. Текст је о „седморици најјачих Срба“, а на неколико километара од приколице-сојенице налазе се управо куће „јачих Срба“. Финансијски јачих.
СОЈЕНИЦЕ
Пре те дескрипције, вреди казати неку реч о томе шта би, барем у теорији, смело да се подиже на овом делу обале.
„На потезу дуж новобеоградске обале Саве ка Остружници, по попису из 2012. године постоји око 250 објеката. Објекти су углавном зидани, а неки од њих привременог карактера. У тој зони водни режим и протицање великих вода објекти не ометају ако су монтажно-демонтажни, тј. привремени, специфичне конструкције и од природних материјала“, кажу у ЈКП „Београдводе“, задуженом за „заштиту од штетног дејства вода и одбрану од поплава“.
Ако се дрвена сојеница још и може назвати „привременим објектом“, у „четврти“ до које води пут прегажених змија, нема ничег привременог. А има, рецимо, куће која личи на мању копију Музеја савремене уметности. Па још једне са интерфоном, помоћним зградама, да не кажемо шупама, и круном у виду сателитске антене. Овде су честе и рампе с натписима „приватни посед“, а иза њих табле са упозорењем „опрезно, опасан пас“. Једна таква табла налази се на металној огради људске висине, иза ограде је дрворед младица, а иза дрвореда бетонирано двориште. Кућу не треба описивати, привремени објекат би била можда за неког са „Форбс 400“ листе. Прикладно, станаре је у овој „четврти“ немогуће видети. Но бисер Новог (на квадрат) Београда ипак се налази даље, надомак Остружничког моста – замак о коме станари шушкају да припада једном хероју са новинских стубаца. Не политичком, спортском или естрадном, већ „контроверзном“. Дворац изгледа помало бајковито, више асоцира на Дизниленд него на средњи век, али дворац је без сумње. Рекосмо, фали још само црква.
Са поменуте „Форбсове“ листе се сваке године пада, а да ли ће ишта од ове градње пасти, покушавају да објасне у општини Нови Београд.
„Стари Закон о водама имао је члан који је омогућавао водопривредним инспекцијама да налажу уклањање таквих објеката. У новом закону тај члан је брисан. Постоји, дакле, правни вакуум око тога ко је надлежан да их уклања. По природи ствари град је надлежан за реку, обале, водоутврде, али ми као градска општина немамо овлашћења. Немамо надлежност, а морамо да решавамо проблеме попут оног са насипом. Ми само посматрамо, и жао нам је, али имамо правни вакуум…“
Надлежни нису ни у „Београдводама“. Предузеће „Србијаводе“ није надлежно већ годинама. Ваљда се док тај вакуум траје надлежном неће прогласити сама Сава. Или ће се можда за решење побринути нови Закон о легализацији. Нема везе што се дуж овог дела обале не сме градити ништа трајно, па никаква легализација не би смела да буде могућа – ако се тренутно легализација тражи за неких 700.000 бесправних градњи широм Србије, кога ће бити брига за још 250, па макар биле насред реке? Поготово ако се зна да се од понеког станара Новог Новог Београда, па и од понеког званичника – нико наравно нема никакву жељу да му се објави име – може чути да у „забрањеном граду“ викендице имају и високи државни функционери.
Марко Ловрић
http://nin.co.rs/pages/article.php?id=82019
