– Branislav Đorđević, 
Redovan član Akademije inženjerskih nauka Srbije, Kraljice Marije 16, room 218/a, Serbia,
branko@grf.bg.ac.rs

1. Uvod

-Iure naturae aequum est neminem cum alterius detrimento et iniuria fieri locupletiorem.
Po prirodnom pravu niko se ne može obogatiti time što će drugi pretrpeti štetu ili nepravdu.
(Rimski pravni princip)

Od svih objekata i sistema koje čovek gradi, dva su najosetljivija sa gledišta prostora koji im je neophodan za razvoj: hidrotehnički sistemi svih dispozicija i rudnici sa površinskom eksploatacijom. Neponovljivi, najdragoceniji nacionalni vodni resursi, koji su samo na tim mestima i koji se zbog toga moraju sačuvati isključivo za tu namenu su:

• izvorišta koja su po količini i kvalitetu podzemnih ili površinskih voda planirana za snabdevanje gradova,
• prostori pogodni za izgradnju brana i formiranje akumulacija,
• zone tzv. vodnog zemljišta oko reka na kojima se moraju da grade, uredno održavaju i dograđuju objekti za zaštitu od poplava,
• prostori za izgradnju melioracionih sistema,
• vodotoci koji su pogodni za realizaciju pribranskih hidroelektrana koji su jedini pravi izvor obnovljive energije, itd.

Zbog te svoje resursne izuzetnosti i neponovljivosti hidrotehnički sistemi imaju apsolutni prioritet pri prostornom planiranju. Ostali sistemi svoj razvoj u prostoru mogu i moraju da prilagode toj činjenici. Upravo zbog toga se pri izradi Prostornih planova svih nivoa, od Prostornog plana države, preko opštinskih prostornih planova, pa do prostornih planova prostora posebnih namena, u svim državama sveta izvesna vremenska prednost daje planiranju u oblasti voda i vodoprivredne infrastrukture. Cilj je da sektor voda tim planovima (u Srbiji je to Vodoprivredna osnova) jasno iskaže svoje strateške zahteve, od kojih su za dalja planiranja posebno bitni:

(a) analize raspoloživih vodnih resursa po količni, kvalitetu i položaju u prostoru,
(b) analiza razvoja potrebe za vodom svih korisnika voda (u uslovima višekratnog, najracionalnijeg korišćenja), po količni, kvalitetu i položaju,
(c) razmatranje i optimizacija varijantnih rešenja sistema (izvorišta podzemnih i površinskih voda, akumulacija, transportnih koridora, itd), kojima se voda zahtevanog kvaliteta može akumulisati u vodnim periodima, preraspodeliti tokom vremena (iz vodnih u malovone periode) i dopremiti do mesta na kojima se traži;
(d) razmatranje površina koje se moraju braniti od poplava i planiranje mera zaštite: aktivne, ublažavanjem poplavnih talasa u akumulacijama i retenzijama; pasivne, zaštita nasipima i drenažnim sistemima; organizacione, ogranivanjem građenja u plavnim zonama objekata osetljivih na poplave;
(e) planiranje načina korišćenja vodotoka, sa definisanjem za to neophodnih lokacija za hidroelektrane, za plovidbenu infrastrukturu i za ostale korisnike;
(f) planiranje mera zaštite kvaliteta voda i definisanje lokacija potrebnih za te namene; (g) upućivanje svih drugih sistema kako da strateški usmere svoj razvoj, kako bi mogli da se zaštite od poplava, ali i da dobiju vodu tražene količine i kvaliteta.

Rezultat svih tih analiza su jasno definisane lokacije koje su vodoprivredi neophodne za razvoj, kako bi se u svim narednim etapama prostornog planiranja tretirale kao rezervisani prostori za konkretne objekte neophodne za razvoj vodoprivredne infrastrukture.

Te činjenice da vodoprivredni sistemi moraju prvi da jasno iskažu svoje zahteve, jer od njih zavisi opstanak i razvoj društva, znale su još drevne, tzv. hidrotehničke civilizacije. U najstarijim poznatim zakonicima još pre više milenijuma, izričito su propisivane regule kako se mora ponašati kraj voda i sa vodama. I propisivane su drastične kazne za one prekršioca koji se ne bi pridržavali tih normi, ugrožavajući interese svih ostalih koji zavise od njihog činjenja ili nečinjenja. Baš u skladu sa citiranom odredbom mota. Najrazvijenije civilizacije kraj Nila, u Međurečju, u dolinama Inda, Ganga, Jangcekjanga, Hoangoa dostigle su taj visok nivo zahvaljujući razvoju hidrotehničkih sistema i poštovanju zahteva koje oni postavljaju u pogledu potrebnog prostora za razvoj.

I kasnije je taj redosled planerske značajnosti dugo poštovan, sa hidrotehnikom na čelu lanca planiranja i uz striktno poštovanje njenih sistema i čuvanje lokacija potrebnih za njen razvoj. U svim zemljama se već dugo prave i uredno ažuriraju strateški planski dokumenti u oblasti voda, čiji su zadatak već nabrojani zahtevi, čiji je zajednički sadržalac:

• striktno čuvanje vodoprivredne infrastrukture od nenamenskog korišćenja;
• rezervisanje lokacija koje se moraju planski sačuvati za potrebe realizacije hidrotehničke infrastrukrure, jer se inače mogu trajno obezvrediti naplanskom gradnjom objekata kojima tu nije mesto,
• definisanje kako drugi sistemi treba da usmere svoj razvoj da bi bili bezbedni kraj vode i da bi mogli da dobiju dovoljno vode za svoj razvoj.

Kod nas je taj dokument bio zakonski jasno definisan kao ’Vodoprivredna osnova’, po kome je hidrotehnička struka bila uvažavana, jer je bila jedna od retkih (postojala je samo još ‘Šumarska osnova’). Na žalost, ljudi koji slepo prepisuju sve što dolazi iz Brisela, bez ikakvog poštovanja tradicije i našeg znanja, taj su dokument prekrstili u ‘Strategiju upravljanja vodama’ i učinili ga manje konkretnim i manje normativnim (raznih ‘strategija’ ima preko 150), ne shvatajući jednostavnu stvar da je za struku veoma važna i tradicija, i da istorija ne počinje sa njima i njihovim prevodima briselskih papira, koje nisu napravili neki vrhunski znalci.

2. Ocena vodnih resursa Srbije i uticaj na odnos prema vodi i vodnoj infrastrukturi

Opasnost od nelegalnog građenja kojim se ugrožava razvoj vodne infrastrukture mora se posmatrati kroz sledeće činjenice. Građani Srbije su neobavešteni o realnom stanju vodnih resursa i nemaju izgrađen kult poštovanja vode i reka. Optimistički ocenjuju naše vodno bogatstvo, a ne znaju kako se treba ponašati u prostoru kraj voda, izvorišta, u vodnom zemljištu, na rečnim obalama. Zato najsažetije treba istaći: Srbija je vodom siromašna zemlja. Prosečne padavine na teritoriji Srbije iznosi 734 mm, odnosno 64,8×10⁶ m³. Vodni bilansi su nepovoljni: godišnja evapotranspiracija iznosi 553 mm (48,83 x10⁶ m³), za oticaje preostaje samo 181 mm [VOS, 2001]. Padavine su veoma neravnomerne po prostoru i vremenu. Godišnje padavine se kreću od oko 500 mm u delovima Bačke i Banata, pa do preko 1500 mm u planinskim zonama Šare i Mokre gore. Nepovoljno je to što su padavine najoskudnije u zonama sa najkvalitetnijim zemljišnim resursima, i najmanje su upravo u periodima najvećih potreba za vodom. Manje od 800 mm padavina imaju svi ravničarski delovi Srbije. Sve su izraženiji višemesečni periodi sa veoma malo padavina, posebno u drugom delu vegetacionog perioda. Kao posledica globalnih klimatskih promena očekuju se vrlo nepovoljni procesi:

(a) smanjivanje ukupnih padavina, posebno u južnom, istočnom delu i u Vojvodini;
(b) pogoršavanje ekstremnih hidroloških fenomena usled uticaja klimatskih promena: javljaće se sve duži malovodni periodi, i sve veći maksimalni proticaji i vodostaji tokom povodanja.

Na teritoriji Srbije se formira prosečni protok od 509 m³/s, odnosno, oko 16×10⁹ m3 godišnje, sa prosečnim specifičnim oticanjem od 5,7 L/s-km². Najveći problem su prostorna i vremenska neravnomernost proticaja. Specifični oticaji su u vrlo širokom opsegu: manji od 1 L/s-km² u Vojvodini, a preko 30 L/s-km² u rubnim planinskim zonama. To je nesrećni ‘resursni paradoks’: najmanje vode ima tamo gde je najpotrebnija i u vreme kada se najveće količine traže. U malovodnim periodima se suma svih domicilnih voda spušta čak ispod 50 m³/s (deset puta manje od prosečnih vrednosti), što je dramatično krizno stanje u državi, kada su ugroženi svi vitalni vodoprivredni i ekološki sistemi. Ukoliko malovođe potraje duže, a postoji tendencija produžavanja malovodnih perioda, nastaju dramatične krize u svim sferama života, posebno u oblasti snabdevanja vodom naselja. Tada se zbog sinergetskih efekata drastičnog smanjenja protoka na rekama, visokih temperatira vazduha i vode i smanjenog sadržaja kisonika u vodi dešavaju tragična uništenja vodenih ekosistema na rekama.

Vremenska neravnomernost proticaja je jedna od najnepovoljnijih u Evropi. Veći deo protoka (čak preko 60% od godišnjeg bilansa) realizuje se u bujičnim povodnjima, posle čega nastupe dugotrajni periodi malih voda, kada su ugroženi svi vidovi potrošnje i reke kao ekološki sistemi. Na slivovima čije su površine manje od 100 km² specifični oticaji velikih voda Q_1% dostiže i 15÷20 m³/s-km², što ukazuje na izrazito bujični karakter takvih vodotoka. Odnos između malih mesečnih voda obezbeđenosti 95% (vode sa kojima se planiraju mere zaštite voda) i velikih ‘stogodišnjih voda’ (verovatnoće 1%) na malim rekama Srbije se penje čak i preko 1:2000, što je najnepovoljniji odnos u Evropi. Postoji i vrlo nepovoljna pojava uzastopnog nagomilavanja više sušnih godina, sa tendencijom da se poveća učestalost te pojave, što je veoma nepovoljno, jer zahteva građenje akumulacija i sa višegodišnjim regulisanjem protoka.

Podzemne vode prate sudbinu površinskih. Postojeća izvorišta su kapaciteta oko 23 m³/s, od čega je oko 13 m³/s iz aluvijalnih izvorišta, oko 3,9 m³/s iz osnovnog vodonosnog sloja (OVS), oko 4,2 m³/s iz karstnih izvora, a oko 2 m³/s iz neogenih karstnih formacija. Oko 65% procenjenih kapaciteta podzemnih voda potiče iz aluvijalnih izdani, što jako umanjuje njihovu raspoloživost u periodima malovođa. Zbog prekomernog korišćenja podzemnih voda došlo je u nekim delovima (Bačka, Banat) do značajnog obaranja nivoa podzemnih voda u osnovnom vodonosnom kompleksu (u nekim delovima i preko 50 m), što se nužno moralo da odrazi na koncepciju dugoročnog snabdevanja tih zona, koje će morati da pređu i na korišćenje površinskih voda, najpre prekidom korišćenja podzemnih voda za tehnološke potrebe. Može se zaključiti da ni podzemnih voda nema dovoljno, posebno u malovodnim periodima kada se prazne aluvijalni akviferi, i sužene su mogućnosti za njihovo korišćenje. Zbog nadeksploatacije podzemnih izdani i neadekvatne zaštite izvorišta sve veći problem postaje kvalitet podzemnih voda, tako da se sve više dovodi u pitanje mogućnost korišćenja niza izvorišta, čak i iz OVS, bez upotrebe postrojenja za prečišćavanja, i to sa dosta zahtevnim tehnologijama. Zato će se kvalitetne podzemne vode, kao dragocen nacionalni resurs najvišeg nivoa značajnosti, koristiti samo za naselja i tehnologije koje zahtevaju vodu najvišeg kvaliteta.

Zbog svih tih geofizičkih nepogodnosti Srbija ne može da opstane i razvija se ukoliko akumulacijama sa godišnjim, pa i onim sa višegodišnjim regulisanjem, ne obavi neophodnu preraspodelu vode po vremenu. To podrazumeva da se akumulacijama prihvataju i ublažavaju poplavni talasi, a da se ta voda koristi u malovodnim periodima, prebacivanjem dugim tranzitnim sistemima do vodom deficitarnih područja. U tome je suština problema Srbije koji se ovde razmatra: prostora za izgradnju akumulacija ima znatno manje nego što je potrebno, ali i oni koji su kao takvi Prostornim planom Srbije (PPRS) rezervisani za tu svhu ubrzano se devastiraju nekontrolisanom ilegalnom izgradnjom objekata koji se ne bi smeli da grade u tim zonama. Slična je stvar i sa izvorištima: malo je izvorišta pogodnih za realizaciju velikih regionalnih sistema, sa kojima Srbija jedino može da dovoljno pouzdan način da snabdeva vodom svoje stanovništvo, a ona koja su uneta u PPRS ubrzano se obezvređuju nekontrolisanim upadom u njih drugih sistema i nelegalnih objekata. Na slici 1 je prikazan samo jedan primer takve nezakonitosti: Opština Žagubica je izdala dozvolu da se na mestu koje je PPRS rezervisano kao izvorište regionalnog sistema Mlava-Morava gradi MHE, uz neverovatno devastiranje tog zaštićenog prostora.

Sa specifičnom raspoloživošću sopstvenih površinskih voda od oko 1500 m³ po stanovniku godišnje, Srbija spada u vodom siromašnija područja Evrope. Smatra se da je oko 2.500 m³ po stanovniku godišnje domaćih voda donja granica na osnovu koje se utvrđuje dugoročna samodovoljnost domaćih voda jedne zemlje. Srbija ne ispunjava taj uslov. Postoje prostrane vrlo deficitarne zone u kojima je specifična raspoloživost domaćih voda manja od 500 m³ po stanovniku godišnje (Šumadija, Donja Kolubara, Vojvodina, Kosovo). Ta se područja moraju snabdevati dovođenjem vode sa strane, ili iz tranzitnih voda, čije je korišćenje sve neizvesnije i po količini i po kvalitetu.

Navedene činjenice ukazuju na više negativnih posledica.

(a) Vodni bilansi (odnos raspoloživih resursa i potreba za vodom) su sve napregnutiji i biće sve teže podmirivanje potreba za vodom, posebno imajući u vidu nepovoljne tendencije pogoršavanja zbog klimatskih promena.
(b) U okviru optimalnog korišćenja vodnih resursa potrebne su stroge mere racionalizacije potrošnje vode.
(c) Neophodna je izuzetno stroga disciplina očuvanja prostora neophodnih za razvoj vodoprivredne infrastrukture, što postaje sve teže u uslovima kada država toleriše bezakonje nekontrolisanog upadanja u te prostore nelegalnim objektima.
(d) Vodno zemljište i zone rizika od poplava ne smeju se zaposedati bilo kakvim sadržajima.
(e) Neophodne su sve složenije integralne mere zaštite kvaliteta voda, uz primenu i mera povećanja malih voda namenskim upravljanjem akumulacijama.
(f) Povećava se potreba za sve većim zapreminama akumulacija sa godišnjim regulisanjem, a radikalno se smanjuju mogućnosti za njihovu izgradnju zbog nelegadne gradnje kojom se zaposedaju i trajno devastiraju ti prostori.
(g) Delovi Srbije koji gravitiraju ka područjima sa tranzitnim vodama međunarodnih reka moraju se osloniti na intenzivno korišćenje njihovih voda.

Međutim, rešenja zasnovana na korišćenju tranzitnih voda su ranjiva:

• zbog kvaliteta koji je često ispod dopustivih granica,
• zbog intenzivnog nepovratnog zahvatanja vode u uzvodnim državama zbog čega se protoci tih reka sve više smanjuju, posebno u malovođu.

I tranzitne reke imaju nepovoljne režime: u malovodnom periodu suma protoka na svim tranzitnim rekama se smanjuje ispod 1.500 m³/s. Minimalna mesečna voda Drine kod Radalja spada ispod 45 m³/s, Tise kod Novog Bečeja ispod 120 m³/s. Čak se i protoci Dunava na ulasku u Srbiju spuštaju na blizu 800 m³/s. Očekuje se dalje smanjenje malih tranzitnih voda, što može da ugrozi rad nekih naših najvažnijih sistema (HS DTD, HS Severna Bačka).

3. Principi strateškog razvoja vodoprivredne infrastrukture Srbije

Na strategiju razvoja vodoprivredne infrastrukture Srbije najveći uticaj ima navedeni fenomeni izuzetno velike prostorne i vremenske neravnomernosti voda, koji potpuno menja ocenu stanja vodnih resursa razmatranu preko prosečnih vrednosti. Velika vremenska neravnomernost protoka, sa bujičnim režimima među najizraženijim u Evropi, sa modulima oticaja koji se u bujičnim povodnjima penju preko 15 m³/s-km2, i sa malovodnim periodima kada se suma svih domicilnih voda spušta čak ispod 50 m³/s – prisiljava Srbiju na realizaciju vrlo složenih sistema. Ti sistemi treba da pouzdano zaštite i vodom obezbede Srbiju u najširem spektru hidroloških situacija, od perioda ekstremnih velikih voda, do višemesečnih malovodnih perioda, kada su ugroženi svi korisnici voda, ali i svi vodeni i priobalni ekosistemi.

U takvim nepovoljnim okolnostima na jedinstvenom vodoprivrednom prostoru Srbije u cilju racionalnizacije razvijaju se dve klase sistema:

(a) regionalni sistemi za snabdevanje vodom naselja;
(b) rečni sistemi, u okviru kojih se realizuju objekti i mere za integralno korišćenje, uređenje i zaštitu voda.

Bazni principi razvoja su sledeći:

• U snabdevanju vodom prioritet se daje lokalnim izvorištima, a nedostajuće količine se obezbeđuju iz velikih regionalnih sistema, koji se oslanjaju na izvorišta republičkog značaja.
• Sporo obnovljive podzemne vode najvišeg kvaliteta mogu se koristiti samo za snabdevanje naselja i onih industija koje zahtevaju vodu kvaliteta vode za piće. Industrije koje ih sada koriste kao vodu za tehnološke potrebe moraju se preorijentisati na vodu iz rečnih sistema.
• Zbog vrlo nepovoljnih vodnih režima ključni objekti za korišćenje površinskih voda moraju da budu akumulacije. Prostora za njihovu gradnju ima nedovoljno, te se oni koji su definisani PPRS moraju zaštititi za tu namenu, jer su ti prostori najzgroženiji neplanskom gradnjom.
• U ravničarskim predelima na severu zemlje, u kojima se koriste tranzitne vode, razvijaju se sve složeniji regionalni kanalski sistemi, čiji prostorni zahtevi imaju prioritet. Prioritet ima obnova i povećanje protočnosti HS Dunav-Tisa-Dunav, kao i završetak HS Severna Bačka.
• Voda za tehnološke potrebe zahvataće se iz vodotoka, uz zahtev da se recirkulacijom i višekratnim korišćenjem smanji zahvatanje i spreči zagađivanje vodotoka. U slučaju zahvatanja iz manjih vodotoka, potrebne količine se moraju obezbediti regulisanjem protoka u akumulacijama.
• Akumulacije imaju zadatak da poboljšavaju vodne režime – da smanjuju talase velikih voda i povećavaju protoke u malovodnim periodima. Garantovani protoci nizvodno od akumulacija i vodozahvata treba da obezbede uslove za očuvanje i obogaćivanje biodiverziteta. Zbog pogoršanja vodnih režima akumulacije sa godišnjim regulisanjem postaju sve neophodnije.
• Planska racionalizacija potrošnje vode i višekratno recirkulaciono korišćenje prečišćenih voda je ključni strateški zahtev.
• Celovito iskorišćenje hidropotencijala, ekološki najčistijeg izvora obnovljive energije, ima prioritet i obavljaće se u okviru integralnih rečnih sistema. Koristiće se i potencijali na aluvijalnim rekama, u okviru projekata integralnog uređenja, zaštite i korišćenja tih dolinskih prostora (razvojni projekat doline Velike Morave).
• Odbrana od poplava ostvarivaće se u okviru integralnih rečnih sistema. To podrazumeva da će da se koristi optimalna kombinacija:
(a) aktivnih mera zaštite (ublažavanje štetnog dejstva poplavnih talasa u akumulacijama i retenzijama, kao i upravljanjem kanalskim sistemima),
(b) pasivnih mera zaštite linijskim zaštitnim sistemima (nasipi, regulacije, uređenje zaštitnih linija u gradovima);
(c) neinvesticionih mera, kojima se ne dozvoljava rast potencijalnih šteta od poplava, sprečavanjem gradnje skupih objekata u zonama koje su ugrožene poplavama.
• Stepen zaštite od poplava je primeren značajnosti i vrednosti dobara koja se brane u priobalju. On varira od zaštite od tzv. petstogodišnje velike vode (Q_0,2%), u uslovima najvećih naselja i industrijskih centara, preko tzv. stogodišnje velike vode (Q_1%) od kojih se brane priobalja duž velikih reka Dunava, Save, Tise, Velike Morave, pa do tzv. dvadestogodišnje velike vode od kojih se brane poljoprivredne površine van melioracionih sistema. Izuzetak su kapitalni objekti energetike (termoelektrane) i bazne industije kod kojih se stepen zaštite lokalnim merama podiže na (Q_0,2% ÷ Q_0,1%). Različiti stepeni zaštite se ostvaruju formiranjem zaštitnih kaseta, koje sprečavaju da se probojem zaštitnih linija poplavni talas prenose na veće područje. Zbog procesa pogoršanja režima velikih voda stepene zaštite branjenih kaseta treba povremeno prispitivati i linije odbrane pomerati i po dubini branjenih područja stvaranjem drugih linija zaštite.
• Zaštita kvaliteta voda sprovodi se u okviru integralnih sistema, primenom tehnoloških, vodoprivrednih i organizaciono-ekonomskih mera. Tehnološke mere su izgradnja postrojenja za prečišćavanjem otpadnih voda, u skladu su sa principom otklanjanja zagađenja na mestu nastanka. Vodoprivredne mere se ostvaruju povećavanjem malih voda namenskim ispuštanjem čiste vode iz akumulacija, posebno u malovodnim periodima u toplom delu godine (’oplemenjavanje malih voda’). Organizaciono-ekonomske mere podrazumevaju regulativu kojom se onemogućava i ekonomski destimuliše zagađivanje voda i ne dozvoljava stavljanje u promet opasnih zagađujućih supstanci, posebno onih za koje postoji mogućnost zamene.
• Svi vodoprivredni sistemi treba da budu optimalno uklopljeni u ekološko, socijalno i drugo okruženje. Merama poboljšavanja vodnih režima moraju se stvarati povoljniji uslovi za razvoj vodenih i priobalnih ekosistema i obogaćivanje biodiverziteta u odnosu na prirodne hidrološke režime.

4. Koje su opasnosti od neplanskog zaposedanja prostora neohodnog za vodnu infrastrukturu

Iz sažetog prikaza strategije razvoja vodoprivredne infrastrukture mogu se izvući bitni zaključci sa gledišta velike osetljivosti vodoprivrednih sistema na (ne)poštovanje očuvanja prostora koji im je neohodan za razvoj. Nelegalno zaposedanje prostora izaziva brojne nepovoljne uticaje na celokupnu zajednicu, ali se mogu posebno izdvojiti sledeće dve grupe opasnosti.

(a) Opasnosti od nenamenskog korišćenja hidrotehničkih sistema i upada ilegalnih objekata u vodno zemljište i zone zaštite, čime se izaziva opasnost po sve korisnike sistema. Na žalost, taj vid ugrožavanja sistema je veoma čest, pa će se samo pomenuti neke od najvećih opasnosti.

• Ugrožavanje sistema za odbranu od poplava je najopasniji vid destrukcije postojećih sistema. Najočigledniji primer je (zlo)upotreba hidrotehničkih zaštitnih nasipa kao saobraćajnica. To se odigrava na nizu mesta, ali je primer savskog nasipa na Novom Beogradu najočiglediniji, najopasniji, a odigrava se na očigled vlasti. Nasip koji štiti Novi Beograd, geotehnički i konstrukcijski je dimenzionisan isključivo kao vodoprivredni zaštitni objekat. Međutim, od oko 2008. godine eksplozivno brzo, zbog nelagalne gradnje u vodnom zemljištu i u zoni izvorišta, postao je saobraćajnica, kojom se kreću čak i videosovinska vozila za transport građevinskih mašina, kamioni, kao i veoma teški mikseri za beton (Slika 2). Ta vozila oštećuju geotehničku strukturu nasipa, ugrožavaju ga i čine vrlo ranjivim u uslovima dugotrajnih uspora. Vlasnici kuća u koritu za veliku vodu i splavova dodatno destabilizuju nasip prokopavanjem, da bi provukli vodovodne cevi. Saobraćaj i oštećivanje nasipa postali su velika opasnost za bezbednost čitave zone Novog Beograda koja se nalazi ispod nivoa velikih voda Save. Nasipi se najčešće ruše ne zbog prelivanja, već zbog sloma zemljane kontrukcije ili njene osnove na mestima oštećenja. To je proces ’sufozije’, koji se odvija tako što se na mestima oštećenja najpre iz trupa nasipa ispiraju sitnije čestice, pa sve krupnije, što brzo dovodi do kolapsa i sloma konstrukcije nasipa i pojave breše koja se veoma brzo širi. Formira se tzv. pozitivni čeoni talas koji podseća na talas cunamija, koji se vrlo brzo kreće, ugrožavajući sve pred sobom.

Zbog toga veoma čudi stav JVP Srbijavode, kome je država poverila održavanje tih objekata, da fizičkim preprekama ne spreči bilo kakav pristup vozilima na nasip. A pošto se pominje i nekakav sud koji je navodno osujetio takav pokušaj zabrane, ostaje pitanje: koji bi se to sud bilo gde u svetu usudio da poništi zabranu neke po opštu bezbednost opasne radnje, npr. da poništi zabranu prelaza vozilima preko nekog mosta koji nije za to projektovan? I ko bi se usudio da takvu nelogičnu odluku prihvati?

• Opasan vid ugrožavanja sistema za odbranu od poplava je i građevinsko divljanje u vodnom zemljištu, na kome je Zakonom o vodama i PPRS zabranjena bilo kakva gradnje stalnih objekata. Investitori nelegalnih objekata nasipaju korito za veliku vodu (nečuveno u svetu!) smanjujući mu propusnu sposobnost, ali i pogoršavajući hidrauličke uslove tečenja u periodima povodanja. Neki su poprečno na inundaciju napravili i ’svoje’ nasipe kao prilaze do svojih kuća, sprečavajući normalno tečenje i usmeravajući struju velike vode prema zaštitnom nasipu (slika 3). Neki su, pak, u koritu za veliku vodu napravili svoja ’ostrva’, kako bi svoje palate sagradili van domašaje najviših nivoa Save (slika 3, desno). I te drske i osione izgradnje veoma opasnih objekata mesecima su se odigravale pred očima JVP zaduženog za nasipe i odbranu od poplava, ali i inspekcijskih službi. Ima i onih koji kroz nasip provlače cevi svojih vodovoda, pa za to prokopaju dubok rov preko cele širine nasipa, stvarajući tu trajno ranjivo mesto kroz koje će početi da provire vode pri većem usporu Save.

• Ugrožavanje izvorišta građenjem nelegalnih objekata čak i u I (neposrednoj) zoni zaštite. Sva velika izvorišta vodovodnih sistema u Srbiji ugrožena su na razne načine bespravno sagrađenim objektima. Ti objekti ugrožavaju izvorišta na razne načine: neposrednim zagađivanjem otpadnim vodama, sprečavanjem proširenja kapaciteta izvorišta, otežavanjem ili onemogućavanjem održavanja, povećanjem troškova prečišćavanja u postrojenjima za prečišćavanjem voda, stvaranjem velike opasnosti od incidentnih zagađenja naftinim derivatima, hemikalijama iz tzv. ’kućne hemije’, itd. Navode se samo karakteristični primeri.

Ugrožavanje izvorišta Beogradskog vodovoda u priobalju Save je bez presedana u svetu. Decenijama dobro štićeno, sa obeleženim zonama zaštite, izvorište je ’napadnuto’ divljom gradnjom negde oko 2008. godine. Sve se to odigravalo pred očima gradskih i republičkih vlasti, i ubrzo je dobilo karakter stihije. Velike zgrade su građene kraj samih bunara, neke čak i na drenovima reni bunara, pa su se čak i priključivali na električnu mrežu bunara i njihove vodovodne instalacije. Svoje otpadne vode upuštaju u upojne jame, neposredno u aluvionu izvorišta (!), ili ih ispuštaju u Savu, neposredno kraj bunara (slike 4).

Bilo gde u svetu, kada bi neko počeo da kopa kraj bunara gradskog vodovoda, to bi se tretiralo kao – teroristički akt. Ovde nije tako, pa su se vrlo ubrzano u zoni zaštite izvorišta sa svojim kućama smeštali sve ’ugledniji’ Srbi, pa je time to varvarsko nepočinstvo postajalo sve manje ’ranjivo’ sa stanovišta očekivaja da nadležne vlasti obave svoj deo posla – uklanjanja takvih objekata.

Takvo isto destruktivno ponašanje odigrava se u zoni zaštite svih izvorišta, posebno onih sa akumulacijama. Oko akumulacije Bovan (Aleksinačka Moravica) izniklo je u neposrednoj zoni zaštite čitavo naselje od stotine kuća, neke sa terasama neposredno nad vodom. Naravno, svi ti uljezi svoje otpadne vode ispuštaju u jezero, u kome plutaju tone smeća. Starim (izmeštenim) putem koji ulazi u jezero automobili ulaze u jezero do pola točkova bi ih pedatni vlasnici dobro – oprali! Tu se u vodu spuštaju gliseri koji divljaju po jezeru koje je glavno izvorište Donje-južnomoravskog regionalnog sistema za snabdevanje naselja. I to sve pred očima vlasti koja se ne meša u svoj posao. Potpuno ista priča je i sa ostalim akumilacijama – izvorištima regionalnih sistema. Zbog intenzivnog zagađivanja akumulacije Ćelije na Rasini, glavnom izvorišu Rasinsko-moravskog regionalnog sistema (Kruševac i brojna naselja prema Paraćinu i Župi), trebalo je promeniti tehnologiju prečišćavanja, jer je ona prvobitna, zamišljena za uslove kvaliteta vode zaštićene akvatorija postala nedovoljna. Oko akumulacije Gruža iz koje se snabdeva Kragujevac, u neposrednoj zoni zaštite sagradili su kuće ’najugledniji’ ljudi iz Šumadije, ali i podalje. O njihovoj ’značajnosti’ i uticaju govori i činjenica da je sa najvišeg nivoa, iz Ministarstva građevinarstva, zaustavljeno usvajanje Prostornog plana prostora posebne namene (PPPPN) za tu akumulaciju, jer se moćnicima nije svidela tačna primena Uredbe o zaštiti izvorišta, po kojoj su se njihove kuće našle u zoni naposredne zaštite. Smenjivali su se ministri, ali uljezi su očito vrlo ’jaki’, tako da taj PPPPN još nije usvojen, pa je to sada akumulacija bez takve planske zaštite. To bezvlašće je iskorišćeno, pa se volšebno pojavilo čitavo ’ribarsko naselje’ u neposrednoj zoni zaštite (slika 5). Građeno je mesecima, niko nije reagovao.

Poseban vid ugrožavanja izvorišta je korišćenje uže, a u nekim slučajevima čak i neposredne zone zaštite za odlaganje šuta i ostalih materijala. Takav je slučaj u priobalju Save, posebno u zoni Makiša.

(b) Druga velika opasnost preti od nenamenskog zaposedanja prostora rezervisanog PPRS i drugim planovima, čime se onemogućava ili otežava izgradnja vodoprivrednih sistema, čak i onih strateškog značaja. Ispostavilo se da država nema snage da sprovede u praksu Prostorni plan Srbije, koji ima rang zakona. Već je istaknut sraman slučaj da je uticajna firma koja agresivno gradi MHE po Srbiji uspela da dobije od opštine Žagubica dozvolu da objektima MHE zaposebne klisuru Mlave, upravo u zoni koja je u Prostornom planu Srbije izdvojena kao izvorište najvišeg republičkog ranga. Kako se rušilački uništava to izvorište vidi se na slici 1. A kako je taj deo toka Mlave izgledao pre destukcije, kao zaštićeno izvorište, vidi se na slici 6. Na sličan način se ponaša i opština Tutin. Gornji deo toka Ibra, od kraja uspora jezera Gazivode pa do granice sa Crnom Gorom, koji je u PPRS rezervisan za akumulaciju ’Ribariće’, koja je od izuzetne važnosti za zapadni deo Srbije, sa Novim Pazarom i Raškom, opština Tutin je svojom odlukom odlučila da izvrši izmenu izmenu prostornog plana kako bi omogućila investitoru građenje kaskade MHE kojima se onemogućava građenje akumulacije. Opštine svojim odlukama derogiraju zakon!

Iz ovih malobrojnih primera se vidi da su zbog nelegalne gradnje ugroženi vitalni ciljevi funkcionisanja i daljeg razvoja vodoprivredne infrastrukture. Zbog interesa bezobzirnih pojedinaca, onih koji sebe smatraju, i na žalost za sada i uspevaju da su nedodirljivi za jasne zakonske odredbe, ugrožena je bezbednost ljudi na područjima koja se brane od poplava, ugroženo je funkcionisanje većine vodovoda, ugrožen je razvoj najvitalnijih hidrotehničkih sistema, onih od koga zavise opstanak i budućnost Srbije.

5. Sažetak i zaključci

Hidrotehnička infrastruktura ima najstrožije, najkonkretnije zahteve u pogledu prostora koji joj je neophodan za razvoj. Zbog toga se na svim nivoima prostornog planiranja njeni zahtevi u pogledu prostora koji joj je neophodan za razvoj vodoprivreda tretira kao jedan od prioritetnih korisnika prostora, čije se lokacije moraju rezervisati i zaštititi za tu namenu. Zbog racionalizacije i pouzdanosti u Srbiji se razvijaju dve klase sistema: 18 regionalnih sistema za snabdevanje vodom naselja, i 11 rečnih sistema za korišćenje i zaštitu voda i zaštitu od poplava. Razvoj tih sistema se odvija u uslovima sve oskudnijih vodnih resursa, sve ugroženijih i ograničenijih izvorišta i sve oskudnijih prostora za izgradnju hidrotehničkih objekata. U uslovima sve nepovoljnijih vodnih režima potrebe za vodom i zahtevani stepen zaštite od poplava mogu se rešiti isključivo izgradnjom akumulacija sa godišnjim regulisanjem protoka. Za njih ne postoje rezervna alternativna rešenja. Ukoliko zbog neplanskog zaposedanja prostora rezervisanog za hidrotehničke sisteme bude onemogućena izgradnja planiranih objekata, Srbija će doživeti veoma ozbiljnu krizu u čitavom sektoru voda, pri čemu će posebno biti ugroženi snabdevanje vodom naselja i pouzdana zaštita od poplava. Zbog toga je sektor voda najugroženiji izgradnjom nelegalnih objekata. Oni ne ugrožavaju samo lokacije planiranih objekata, ugroženi su i najvitalni već postojeći oobjekti. Primeri su: izvorište Beogradskog vodovoda u kome su neposredno kraj bunara (čak i na drenovima reni bunara) izgrađene kuće za odmor koji svoje otpadne vode izlivaju u neposrednu zonu zaštite, akumulacije za snabdevanje vodom naselja (Ćelije na Rasini, Gruža, Bovanna Moravici i druge) u čijim su neposrednim zonama zaštite izvorišta iznikla čitava nelegalna naselja. Nebrigom nadležnih se čak toleriše i da se zaštitni nasip, projektovan samo za tu svrhu, koji štiti Novi Beograd od poplava zloupotrebljava kao saobraćajnica, što je apsolutno nedopustivo za zaštitne nasipe jer se time drastično narušava njegova funkcionalnost i geotehničku pouzdanost. Velika je opasnosti i od nelegalnog nekontrolisanog građanja u prostorima oko reka koji imaju karakter tzv. vodnog zemljišta, u kome je zakonom zabranjena gradnja bilo kakvih objekata. Zbog nebrige nadležnih da zaustave destruktivno ugrožavanje hidrotehničkih sistema najvitalnije značajnosti taj problem se mora uvrstiti u listu onih problema koje Srbija treba da uredi u okviru aktivnosti na poglavlju 27 pristupnih pregovora za EU. Da bi štete bile manje, neophodno je da državni organi odmah počunu da rade svoj posao koji se odnosi na poštovanje Prostornog plana Republike Srbije i drugih odgovarajućih zakona. Prve odluke moraju biti:

(a) uručivanje rešenja o odbijanju legalizacije i nalog za uklanjanje svih nelegalnih objekata o trošku vlasnika;
(b) fizičkim preprekama potpuno sprečavanje pristupa vozilima na nasip;
(c) nalog da se savski nasip pregleda, da se uklone sve nelegalno provučene instalacije kroz njega i da se propisno saniraju sva mesta oštećenja.

Literatura

Dašić, T. i B. Đorđević: Modeliranje ekoloških procesa u akumulacijama hidroenergetskih sistema, Elektroprivreda, Beograd, 2(2009), s. 38-51.

Dasic T. i B. Djordjevic: Incorporati of water storage reservoirs into the environment, Scientific Journal of Civil Engineering, Skopje, Vol. 2, Issue 2 (2013), pp. 7-16.

Ђорђевић,Б. Водопривредни системи, Научна књига, Београд (1990).

Djordjević,B. Cybernetics in water resources management. – Fort Colins: WRP & Book Crafters, 1993. – XXV, p 650, ISBN 0-918334-82-9.

Ђорђевић,Б. Развој водопривреде у Србији и утицај на развој друштва. У монографији “Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији”. Грађевински факултет, Београд, (1996) с. 209

Ђорђевић, Б. Водопривредна инфраструктура и одржив развој. У монографији: Коришћење ресурса, одрживи развој и уређење простора, 2, ИАУС, Београд, 1997, с. 95-133

Ђорђевић. Б. До одрживог развоја – кроз развој интегралних система и активно управљање водама, Коришћење ресурса, одрживи развој и уређење простора, 4, ИАУС, Београд, 1999, с.56-97

Ђорђевић, Б. Тенденције у стратешком планирању, Водопривреда, Београд, (2002а).N0 195-200, с..3-12
Ђорђевић,Б. О стратешким решењима дефинисаним Водопривредном основом Републике Србије, Водопривреда, 195-200 (2002b).

Ђорђевић,Б. Стратегија развоја водне инфраструктуре Србије. Стратешки оквир за одржив развој Србије, ИАУС, Београд, 2004, с.119-140

Ђорђевић, Б. Развојне перспективе изградње нових брана у региону. Генерални реферат. Први конгрес Српског друштва за велике бране, 2008, Бајина Башта.

Đorđević,B. i drugi. Strategija upravljanja vodama Republike Srpske, Vodoprivreda, 261-263 (2013), s.3-20

Ђорђевић,Б. Изградња водопривредне инфраструктуре је најважнији и континуирани државни развојни пројекат. Могуће стратегије развоја Србије, Editor: Часлав Оцић, САНУ, (2014), 309-322.

Просторни план Републике Србије, Службени гласник, Београд (2010).

Ристић, Р. и сарадници. Смернице за одрживо планирање и управљање сливним подручјима малих хидроелектрана у заштићеним природним добрима. Пројекат урађен за МЗЖС, Београд, 2018.

Roje-Bonacci,T. Nasute građevine. Sveučilište u Splitu, Split, 2015.

Vodoprivredna osnova Republike Srbije, Institut za vodoprivredu ’Jaroslav Černi’, Beograd, 2002.

Hydraulic Infrastructure and its Sensitivity to the Protection of Areas and Systems from Inappropriate Use and Destruction 

– Branislav Đorđević, 
Full Member of the Academy of Engineering Sciences of Serbia, Kraljice Marije 16, room 218/a, Serbia

The two most sensitive facilities and systems with regard to the space needed for their construction are hydraulic systems and open-pit mines. Areas for water abstraction to supply cities (springs), areas suitable for dam construction and formation of reservoirs, riparian areas where flood protection facilities have to be built, and land improvement systems are distinctive national resources which must be preserved exclusively for that purpose. Therefore, these systems have an absolute priority in spatial planning. The development of other systems must be adapted to this. The planning and development of hydraulic infrastructure within the Spatial Plan of Serbia is under consideration, pointing to the obligation to protect areas required for the implementation of these systems. Hydraulic infrastructure is developing in circumstances of increasingly scarce water resources and areas for construction despite there being no alternative solutions. If the construction of planned facilities is prevented due to unplanned occupation of space suitable for hydraulic systems, Serbia will experience a very serious crisis in water supply. The necessary flood protection will also be impeded. Examples of drastic threats to the existing hydraulic systems are listed and analysed (e.g. use of dykes as public roads, illegal facilities endangering immediate source protection zones). There is a great danger of uncontrolled construction in the riparian areas designated as floodplains, where any construction is prohibited by the law. The threat to the hydraulic systems should be included in the list of those problems that Serbia must regulate in the context of the activities in Chapter 27 of the EU accession negotiations.
Key words: hydraulic infrastructure, Serbia, regional water resources systems, water supply system, flood protection, dams, illegal construction

branko@grf.bg.ac.rs

Izvor: AINS