Iako u javnosti vlada narativ da je Srbija zemlja bogata vodama, reč je samo o mitu. Naša zemlja ne ispunjava kriterijum samodovoljnosti podmirivanja potreba za vodom, a poseban problem jeste taj što i što su “domaće vode” neravnomerno raspoređene po vremenu i prostoru, objašnjava za Insajder redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije prof. dr Branislav Đorđević. Takođe, pored klimatskih promena, vodama u Srbiji preti i nedovoljno održavanje izgrađenih objekata i zloupotreba nekih veoma važnih hidrotehničkih objekata za privatne interese – akumulacije koje služe kao izvorišta se koriste na način koji nije dozvoljen jer se zagađuju, dok se, na primer, hidrotehnički nasipi uništavaju korišćenjem za saobraćaj.

“Srbija je vodom siromašna zemlja, po svim objektivnim pokazateljima. Poseban problem je što ljudi u Srbiji nisu svesni te činjenice, jer su u školama pogrešno učeni da smo vodom bogati, a i mediji su, po toj inerciji, pothranjivali taj neopravdan optimizam, što sada predstavlja veliki problem na relaciji ‘javnost – projekti u oblasti voda’. Suština je u tome što javnost, ne shvatajući ozbiljnost problema sa vodom, ne želi da prihvati izgradnju objekata i sistema koji su neophodni da bi država opstala u takvim okolnostima oskudnih vodnih resursa”, kaže profesor Đorđević.

Koliko je neka zemlja bogata vodama, ocenjuje se prema količini tzv. “domaćih voda”, tj. voda koje se formiraju na teritoriji države.

“Siromaštvo u pogledu voda se ogleda već na nivou prosečnih godišnjih protoka ‘domaćih voda’. Po tom pokazatelju Srbija, bez KiM, raspolaže sa protokom oko 405 m3/s prosečno godišnje. To je oko 1700 m3/g po stanovniku. Naizgled, čini se – dovoljno. Međutim, da bi jedna zemlja zadovoljila svoje potreba za vodom, a da ujedno očuva i vodene ekosisteme, treba da ima ne manje od oko 2.300-2.500 m3/g po stanovniku, tako da smo u grupi siromašnijih zemalja koje ne ispunjavaju taj kriterijum samodovoljnosti podmirivanja potreba za vodom“, objašnjava profesor Đorđević.

Problem je i taj, dodaje sagovornik Insajdera, i što su “domaće vode” neravnomerno raspoređene po vremenu i prostoru. Tako u malovodnim periodima koji traju dugo, njihov ukupan protok se smanjuje na oko osam puta manje od proseka.

“Tada pravi ‘kolaps žeđi’ doživljavaju mnoga naselja, poljoprivreda, industrija, ali i ekosistemi. Odnos između malih mesečnih voda merodavnih za zaštitu kvaliteta voda, sa jedna strane i tzv. stogodišnjih velikih voda na koje se često računaju sistemi za odbranu od poplava je najnepovoljniji u Evropi i na nekim rekama prelazi odnos 1: 2000. To je zastrašujuće, jer zahteva veoma skupe vodoprivredne sisteme da bi se ostvarila bezbednost u periodima i velikih i malih voda“, objašnjava prof. Đirđević.

Poseban problem je i činjenica da najveći broj reka Srbije ima bujične režime, koji se očituju veoma naglim nastajanjem opasnih poplavinih talasa.

“Na tim rekama često id 50 do 60 odsto ukupnog godišnjeg protoka protekne u takvim bujičnim naletima, a zatim nastupe dugi periodi malovođa”.

Drugi problem je i jako nepovoljna rasprostranjenost vodnih resursa po prostoru – vode ima najmanje upravo tamo gde je najpotrebnija, a ima je po rubnim, planinskim delovima zemlje.

“Samo jedan pokazatelj: specifični oticaj na teritoriji Srbije je oko 5,7 litara u sekundi po kilometru kvadratnom, ali je po prostoru veoma neravnomeran: u planinskim predelima je veći od 20 litara u sekundi po kilometru kvadratnom, dok se u dolinskim i najnaseljenijim delovima spušta na oko 1-2 litara u sekundi po kilometru kvadratnom (Šumadija, Pomoravlje, Kolubara), pa i manje od jednog litra u sekundi po kilometru kvadratnom u Vojvodini. Nije nas mimoišao ni ‘resursni paradoks’, tako da čak i u planinskim predelima koji imaju rekordne padavine i oticaje nema vode, jer zbog karstifikacije voda odmah ponire. Primer je Mokra Gora (Tutinska) koja je rekordna u Srbiji po padavinama, na kojoj se zbog duboke karstifikacije sela na visokim kotama zlopate bez vode“, objašnjava Đorđević.

Vode u Srbiji i klimatske promene

Klimatske promene se posebno nepovoljno odražavaju na vodne resurse Srbije. Kako Đorđević objašnjava, neki od najnepovoljnijih vidova promena analizirani za Srbiju su pogoršavanje ekstremnih hidroloških fenomena – velike vode postaju sve veće, dok se male vode smanjuju i produžava se vreme njihovog trajanja, tako da se mogu očekivati i ekstremno malovodni periodi koji traju i po više meseci.

“Pogoršava se prostorna raspodela vode: istočni i južni delovi Srbije, u kojima je i sada situacija sa vodnim resursima veoma nepovoljna imaće veće negativne posledice u odnosu na zapadne delove. Trend povećanja temperatura nastavljaće se i dalje, posebno u letnjem periodu, tako da se očekuje u proseku povećanje letnjih temperatura za oko dva stepena Celzijusa. Upravo u najugroženijim područjima zemlje (istok, jugoistok, jug) očekuju se smanjenja letnjih padavina, što samo pojačava zaključak o sve manjim mogućnostima ‘suvog ratarenja’ bez navodnjavanja. Zbog povećanja i zimskih temperatura smanjuju se verovatnoće pojave, trajanja i visine snežnog pokrivača, što je vrlo nepovoljno za poljoprivredu. Dolazi do vrlo značajnog smanjenje intenziteta prihranjivanja tj. obnavljanja podzemnih voda, sa smanjenjem sada od oko 10 odsto, i preko 50 odsto sredinom veka i kasnije”, objašnjava profesor Đorđević i dodaje da je reč o izuzetno nepovoljnom procesu jer će mnoga naselja, koja se sada uspešno snabdevaju vodom iz lokalnih podzemnih izvorišta morati da pređu na regionalne sisteme, koji se oslanjaju na akumulacije.

Primer Savskog nasipa – privatni naspram javnog interesa

Privatni interesi nauštrb javnog najčešće dovode do ugrožavanja naših voda, a kako podseća Đorđević, “hidrotehnički nonsensi” se odigravaju na očigled nadležnih javnih preduzeća, ministarstava, inspektorata, organa gonjenja, sudstva.

“Vrlo je poučan primer Savskog nasipa, koji obezbeđuje zaštitu od poplava čitavog Novog Beograda, koji je dimenzionisan i sagrađen kao isključivo zaštitni hidrotehnički nasip. Po takvim nasipima se, u svetu, smeju da kreću samo službena vozila održavanja tako važnog objekata od koji zavisi elementarna bezbednost desetina hiljada ljudi. Srbija dopusti da se takav veoma osetljiv i bezbednosno ranjiv hidrotehnički objekat u zoni Novog Beograda pretvori u saobraćajnicu za najteži saobraćaj koji koriste graditelja nelegalnih objekata na vodnom zemljištu, čime se razara konstrukcija, funkcionalnost i sigurnost nasipa. Pa se još dopusti da pojedinci, kako se kome svidi, kopaju duboke poprečne rovove preko nasipa, da bi u svoje objekte doveli neku instalaciju“, kaže Đorđević.

U uslovima veoma pogoršanih režima velikih voda Dunava i Save, kada je po svim analizama jasno da će se i dalje povećavati nivoi Dunava i Save, prvi veliki talas velike vode, može dovesti do kolapsa ili rušenja nasipa.

“Treba znati da do kolapsa nasipa dolazi pre njegovog prelivanja, jer se to odigrava zbog stvaranja dominantnih puteva za proviranje vode kroz njega. Taj proces rušenja je vrlo brz, a kada se nasip naglo ‘uruši u sebe’, izlivena voda prodire naglo u branjeno područje i formira čeoni talas nalik na ‘cunami’, koji bi izazvao katastrofu neviđenih razmera na području Novog Beograda” upozorava profesor.

“Krajnje vreme da se problemi sa vodom budu u centru pažnje i brige države”

Stanje u u oblasti voda vrlo je ozbiljno i da čitavo društvo mora učiniti korenit zaokret da se rešavanju problema sa vodom, upozorava sagovornik Insajdera..

“Teritorija Srbije se mora sistematski i blagovremeno pripremati za velike izazove koji nas očekuju na planu voda. Samo neki od tih problema koji ne trpe odlaganje. Cena vode, koju su vazda sasvim pogrešno tretirali kao socijalnu kategoriju, koja sada ne pokriva ni troškove proste reprodukcije vodovoda, treba da postane ekonomska, da obuhvati sve troškove vodovodnih sistema, ali i troškove prečišćavanja otpadnih voda i zaštite izvorišta. Zaštita izvorišta, sada potpuno neadekvatna, opasno zanemarena, mora da dobije odgovarajuću ozbiljnost, koju ima u čitavom svetu. Neophodna je provera sadašnje pouzdanosti sistema za zaštitu od velikih voda i provera rizika od poplava u novim uslovima zbog pogoršanja režima velikih voda, jer ti sistemi sada više ne ispunjavaju zahtevane visoke zahteve sigurnosti; pooštriti zaštitu od nenamenskog, nelegalnog korišćenja svih prostora koji su prostornim planovima rezervisani za nove akumulacije ili za izvorišta”.

Zaključuje da je krajnje vreme da se problemi sa vodom i vodoprivrednom infrastrukturom nađu u centru pažnje i brige države, ali i ističe i važnu ulogu medija u tom procesu.

“Mediji treba da shvate da je njihova veoma važna uloga da deluju informaciono-vaspitno, objektivno predočavajući javnosti realnu situaciju sa vodnim resursima. Svi građani Srbije moraju da znaju da je situacija sa vodom veoma ozbiljna, sve teža, da su neophodni veoma ozbiljni objekti kako bi se u budućnosti obezbedila voda za domaćinstva, hrana i sigurnost življenja kraj rečnih obala. Građani moraju da znaju da je voda ‘javno dobro’, da je Srbija ‘jedinstven vodoprivredni prostor’ u kome se voda mora prebacivati iz zona gde je ima dovoljno, bez narušavanja potreba i ekoloških uslova u tim zonama, u zone u kojima je nema dovoljno”, zaključuje Đorđević.

Izvor: Insajder