Širi ovaj prilog jer slobodne medije nemamo

BEOGRAD – “Gde vidite da ima slobodne površine znajte da tu svakog dana može da nikne kuća! Niko ne kontroliše gradnju, ljudi beže iz centra i sklanjaju se u prirodu” iskren je vlasnik jedne od brojnih “divljih“ sojenica na novobeogradskoj obali Save.

„Ima jedan kućerak u Sremu...“

„Ima jedan kućerak u Sremu…“

Iza rampe, na samom kraju šetališta kod Savskog keja u Bloku 45 otvara se put koji vodi prema Ostružničkom mostu, gde sa leve strane prolazniku pažnju privlači pravi mali grad kraj reke. Već nekoliko godina na ovom delu obale kao pečurke niču kuće-sojenice od kamena, drveta, pa i cigle, po principu “ko prvi – njegovo”.

Zelenilo polja, visoke nepregledne krošnje i trava kojom ljudska noga dugo nije kročila prvi je prizor kada se iza Savskog keja na Novom Beogradu krene prema Ostružničkom mostu. Ipak malo dalje, iza savske “džungle”, otvara se zamišljena kapija, ulaz u nesvakidašnji grad pored reke, čiji žitelji u letnjem periodu uživaju u prirodi, miru i tišini koje na momente remeti samo žubor Save i po koja ptica.

Mimo zakona

U opštini Novi Beograd kažu da su sojenice i kuće na Savi van bilo kakvih zakonskih osnova.

“Ove kuće nisu podignute na građevinskom zemljištu, pa ne mogu ni da se legalizuju jer su u rečnom koritu. Tražimo rešenje za objekte koji su već završeni, da možda i uđu u proces legalizacije, ali moramo da sprečimo dalju gradnju. Naši građevinski inspektori imaju evidenciju o ovim objektima. Dosta ljudi je uzurpiralo obalu, iako su sredili neke delove ovo je ipak ilegalna gradnja. Privremeno su priključeni na reni bunare putem kojih dobijaju struju i vodu, to je tehnička voda, nije za piće”, objašanjava Miloš Hetlerović, pomoćnik predsednika opštine.

Iako nelegalno izgrađene, desetine kuća različitih boja, materijala, visine i dizajna čine da obala nalikuje na bajku. Pojedine imaju samo jednu prostoriju i sprat, dok su neke “luksuzne” podignute na više spratova i po ugledu na srednjevekovne dvorce sa visokim kulama i prostranim terasama. Iz dana u dan sve su brojnije, a dozvolu za gradnju izgleda niko i ne traži.

– Život je ovde kao u snu. Od kada sam u penziji dolazim skoro svaki dan, a tu su mi vikendom porodica i prijatelji. Pravimo roštilj, uživamo na reci, naročito leti kada u gradu upeče sunce. Inače živim na Vračaru i volim ga, ali ništa ne može da se poredi sa ovim ambijentom. Ovo je prirodan lek za stres – priča Jelena Bistić, koja već tri godine svaki praznik, vikend i odmor provodi na porodičnom splavu na Savi, a za ovaj plovni objekat “Beogradvodama” plaća godišnju taksu od 34.000 dinara- kaže sagovornik “Blica”.

Dok za nadležnost na vodi i postoji neki red, sojenice i kuće na obali su u potpunom propisnom “haosu“.

– U sojenici živimo već šest godina. Kada je lepo vreme ovo je raj. Okopavamo baštu, šišamo travu i održavamo ovu neopisivu lepotu – kaže Igor Savić.

On dodaje i da zimi kada nadođe reka u kuću ulaze direktno iz čamca preko terase. Jedan deo obale nekad je bio u nadležnosti “Gradskog zelenila“ i “Srbijašuma”.

– Ne znam ko je sada nadležan za ovo zemljište. Dođe ko hoće, donese materijal i sagradi kuću, sredi dvorište i niko ništa ne pita – kaže naš sagovornik i dodaje da je u vreme pre pojave “grada“ sojenica, samo šiblje, trnje i blato vladalo neuređenom obalom.

Kapija od kovanog gvožđa krasi desetine metara obale, ponegde je asfaltiran i put oko kojeg su komšije, u dogovoru, sredile bašte sa cvećem i drvorede. Ipak veći deo obale je i dalje sakriven u visokoj travi.

http://www.blic.rs/vesti/reportaza/sele-se-u-sojenice-da-pobegnu-od-gradske-vreve/fd9pmlv

+ posts

Širi ovaj prilog jer slobodne medije nemamo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *